Neophodno je imati u vidu sledeće važne stavke koje se odnose na pravilan izbor i upotrebu foto-uredjaja u analiziranom domenu:

​

     1. Veličina rezolucije: većina visokokvalitetnih foto-uredjaja podržava visoku rezoluciju od 6 megapiksela ili veću, što je prihvatljivo kada se                         žele postići zadovoljavajući rezultati postupaka perspektivne restitucije.

​

     2. Tipovi sočiva: preporuka je da se koriste visokokvalitetna sočiva  širokougaonih objektiva, bez mogućnosti uvećanja (zumiranja)  tj. fiksna.                     Treba izbegavati korišćenje opcije automatskog digitalnog uvećavanja (zumiranja), zato što ona upravlja snimanjem, zapravo,  bez faktičkog                 prilagodjavanja žižne daljine. Medjutim, imajući u vidu da se skoro svi digitalni amaterski foto-uredjaji prodaju sa zum-objektivima, ovu                           karakteristiku je teško izbeći, pa takve foto-uredjaje treba koristiti izuzetno obazrivo. Naime, ukoliko se koriste pomenuti zum-objektivi,                           potrebno je podesiti optičko uvećanje na jednu vrednost i takvo koristiti sve vreme snimanja (treba imati u vidu da je izuzetno važno                               koristiti istovetnu žižnu daljinu prilikom pravljenja celokupnog seta snimaka!). S` obzirom da neki foto-uredjaji ne prikazuju informacije o                         aktuelnoj žižnoj daljini, neophodno je njihovo uvećanje postaviti na bilo koju poznatu žižnu daljinu (npr. podesiti najširi ugao kod telefoto-                       objektiva ili uključiti "default"- opciju kod uobičajenih snimanja). Dakle, da bi se očuvala zahtevana preciznost rezultata postupaka                                   perspektivne restitucije,  potrebno je obratiti pažnju na činjenicu da se ne sme menjati vrednost uvećanja tokom konkretne procedure                             snimanja. U tom smislu, digitalni SLR`s fotoaparati korisniku omogućavaju ručno podešavanje žižne daljine. Sa druge strane, neki                                 amaterski foto-uredjaji su stabilniji po pitanju uvećanja od drugih (ne menjaju uvećanje prilikom pomeranja), pa su u ovom kontekstu oni i                       najpreporučljiviji. 

​

     3. Moguća ručna kontrola podešavanja: ukoliko foto-uredjaj poseduje automatske opcije kao što su: automatska stabilizacija snimaka ili                             automatska detekcija orijentacije, pre snimanja ih treba isključiti. 

​

​

                                                                                                        -ooo-

​

Ukoliko je izbor pao na analogni ("filmski") fotoaparat koji zahteva i adekvatan film-skener, treba imati u vidu da se u toku procesa digitalizacije snimaka može nehotično dogoditi odsecanje njihovih realnih ivica, što bi dovelo do umanjenja preciznosti rezultata postupaka perspektivne restitucije. Kako do smanjivanja preciznosti ne bi došlo (tj. da bi se precizno identifikovale optičke karakteristike sočiva korišćenih objektiva), potrebno je izmedju filma i optičkog sistema tog analognog (film) fotoaparata, ubaciti specijalni plastični umetak - tzv. "Film-plane" (ovaj umetak je, zapravo, malo parče transparentnog plastičnog filma sa dva ili četiri vizuelna (fiducialna) markera koja se pojavljuju i na razvijenim snimcima).

​

U slučaju da se od postupaka perspektivne restitucije zahteva postizanje rezulata veće preciznosti, preporučljivo bi bilo da uspostavimo  kontakt  pre započinjanja bilo kakvih snimanja (kako bi se blagovremeno izvršilo profesionalno kalibrisanje vašeg (izabranog) foto-uredjaja).

​

Ukoliko se odlučite za korišćenje sopstvenog foto-uredjaja i, pomoću njega, samostalno pravljenje snimaka, neophodno je da imate u vidu i sledeće važne činjenice. One se odnose: kako na način snimanja, tako i na vrstu/prirodu površina koja omogućava postizanje prihvatljivih rezultata postupaka perspektivne restitucije.

​

 

OSNOVNE SMERNICE VEZANE ZA SNIMANJE

​

      1. Pravci snimanja trebalo bi da budu upravni na površinu koja je predmet snimanja,

     2. Ukoliko je moguće, uglovi izmedju svaka dva sukcesivna pravca snimanja trebalo bi da budu pravi (90°) -  "uobičajeno konvergentni".

         U slučaju da je to nemoguće postići, prihvatljiv je i opseg uglova od 30° do 100°,

     3. Ukoliko je moguće, snimke bi trebalo praviti i sa viših i sa nižih pozicija u odnosu na početnu,

     4. Potrebno je napraviti  što više snimaka istog objekta - najmanje tri ,

     5. Svaka dva sukcesivna snimka trebalo bi da se medjusobno što  više preklapaju (min. 60%), kako bi se mogli jednostavno i lako upariti,  i

     6. Podešene kakteristike uvećanja (zoom-a) ne smeju se menjati tokom konkretne procedure snimanja (u slučaju korišćenja foto-uredjaja sa                     podesivim uvećanjem).

 

Imajte u vidu da sukcesivni  "visoko konvergentni" ("high-angle") snimci (napravljeni za sukcesivne pravce snimanja koji zaklapaju uglove veće od 100°) nisu pogodni za perspektivno restituisanje, sobzirom da u tom slučaju  isti element (prikazan na svakom od takvih snimaka) može "izgledati" drastično drugačije. 

​

Sa druge strane, u pojedinim slučajevima (proisteklim iz zahteva konkretne situacije), korišćenje manjih uglova izmedju sukcesivnih paravaca

snimanja (manjih od 30° - “low-angle shots”), takodje, može biti prihvatljivo: moguće je upariti i restituisati i tzv. uzajamno translirane snimke

(dobijene za medjusobno paralelne pravce snimanja), ali samo ukoliko su napravljeni sa posebnom pažnjom -  korišćenjem ovde ponuđene tehničke podrške.

​

Imajte u vidu da bi sukcesivne pozicije foto-uredjaja okvirno trebalo da budu međusobno udaljene za veličinu koja je jednaka četvrtini njihovog odstojanja od konkretne mete snimanja. Ovakva mera se naziva „odnosom od 0.25 prema distanci (visini)“ (0.25 “base to distance (height) ratio”). “Odnosi od 0.2 do 0.5 prema distanci (visini)” su odgovarajući za postizanje preciznih rezultata primenjivanih postupaka  perspektivne restitucije. 

 

 

ZAHTEVANA PRIRODA POVRŠINE METE

​

Da bi površine meta snimanja bile uspešno restituisane, moraju posedovati vidljivu tzv. slučajnu teksturu/šaru (primeri materijala sa slučajnim teksturama su:  kamen/stena,  zemljište,  koža (čak i lice), kora drveća, slog opeke i dr., dok su primeri materijala sa neteksturiranim površinama: uglačan malter, plastika, metal, staklo i dr.).

​

Srećom, na  standardan način je moguće restituisati i matirane površine bez ikakve teksture - dodatnom primenom specijalnog postupka.

​

Treba imati u vidu da reflektujuće (nematirane) površine (bez obzira na posedujuću teksturu) mogu da stvore probleme zbog karakteristika vizuelne distribucije odsjaja (vizuelni doživljaj odsjaja se menja izmenom pozicije sa koje se snima). Srećom, i ovaj problem je često rešiv - primenom još jednog specijalnog postupka kojim je moguće uspešno ukloniti većinu prisutnih refleksija.

 

 

OGRANIČENJA PRILIKOM SNIMANJA U ZATVORENIM I OTVORENIM PROSTORIMA

​

Treba imati u vidu da postoje brojni ograničavajući faktori, prisutni u toku snimanja, koji mogu značajno uticati na smanjivanje preciznosti postupaka perspektivne restitucije:

​

     1. Osvetljenje: Upotreba blica koji je ugradjen u foto-uredjaj obično nije preporučljiva, zato što se promenom njegove pozicije, generisane senke               takodje “pomeraju” po snimanom objektu (tj. na svakom od snimaka one su locirane na drugom mestu). Shodno tome, neophodno je koristiti                izvore svetla koji ne generišu prethodno pomenute "pokretne" senke (kao što su fiksni/nepomerljivi veštački izvori svetla i sunčevo osvetljenje).              Da bi se izbegla prethodno opisana situacija, u slučaju prirodnog osvetljenja (tj. kod spoljnog dnevnog snimanja), snimke ne bi trebalo praviti u              različita doba dana. Takodje je važno da osvetljenje ne prouzrokuje odbljeske na površinama koje se snimaju, s’obzirom da se, time, stvara isti              opisani efekat. Navedeno je posebno izraženo prilikom snimanja površina koje su sjajne/reflektujuće. Suprotno tome, mat površine (koje ne                  stvaraju odsjaje pri osvetljavanju usmerenim svetlosnim snopom), manje su podložne ovom uticaju pa je, tada, prihvatljivo  izvesno ”bočno” -                indirektno osvetljenje. Generalno, preporučuje se korišćenje difuzne svetlosti, kao što je sunčeva po oblačnom danu ili  veštačke sa sličnim                    karateristikama.

     2. Efekti koje prouzrokuju čestice vazduha i zagadjenje: turbulencija vazduha izmedju objekata koji se snimaju i foto-uredjaja, kao i prisutne čestice           zagadjenja, mogu da dovedu do zakrivljenja optičkih snopova svetlosnih zraka kojima se generišu snimci.

     3. Distorzija sočiva: nedovoljno kvalitetna sočiva mogu da dovedu do krivljenja optičkih snopova svetlosnih zraka koji generišu snimke.

     4. Nedovoljno kvalitetan analogni (film) senzor/digitalni senzor:  nedovoljno kvalitetni senzori nisu u mogućnosti da generišu kvalitetne/oštre                       snimke, jer rasipaju optičke snopove svetlosnih zraka.

     5. Nepoznate karakteristiike optičkog/senzorskog sistema: nepoznata precizna pozicija površine senzora (analognog (film) ili CCD) u optičkom                 sistemu foto-uredjaja koji je korišćen prilikom snimanja (tzv. “unutrašnja orijentacija” optičkog sistema foto-uredjaja), dovodi do nepreciznosti u               postupcima perspektivne restitucije dimenzionih i geometrijskih karakteristika snimanog.

     6. Promena parametara snimanja: ukoliko se karakteristike snimanja (kao što je žižna daljina) menjaju tokom konkretne procedure snimanja,                     kvalitet ostvarenih rezultata perspektivne restitucije drastično se umanjuje.

​

​

U slučaju da postoje bilo kakve nedoumice, vezane za gorepomenute činjenice, ili ukoliko postoje bilo kakva dodatna pitanja ili komentari koji se na njih odnose, uspostavimo uzajamni kontakt ovde.